[ Generalna
]
04 Jul, 2014 23:22
"Noć posuta žutim kišama"
Ako noćas preživim, preživeću sve u životu. U emotivnom sam rasulu, previše tužna, previše povređena da bih mogla da zaboravim, da oprostim. Nisi ti kriv što si u blizini bio tako daleko, mada čisto sumnjam da ćeš ikom biti bliži. Mi se nikada nećemo rastati, tako smo obećali jedno drugom. Nama ne treba prsten da pokažemo jedno drugom da smo verni, samo naši i ničiji više.
U sobici dva sa dva, sedela sam i čekala te. Upitah sebe u jednom trenutku - da li je to ono: "Čekaj me, ja sigurno neću doći". Nije, ti nisi bio od tih. Ti si bio moj, emancipovan muškarac kad treba, stabilan i jak. Tu si za mene. Znaš, ja volim da provodim vreme sa tobom, meni su dani i noći pusti bez tebe. Kako ću večeras zaspati u krevetu koji delimo? U istoj posteljini, na istom jastuku, pokrivena istim pokrivačem kojim se ti i ja pokrivamo dok spavamo u potpunosti nagi i prepušteni jedno drugom? Neću spavati. Krevet sam skupila i promenila posteljinu. Sobu sam sredila, obrisala sam svaki trag koji smo ostavljali noćima. Svaki otisak prsta, stopala.
Nije mi nešto mnogo vredelo to moje spremanje sobe, jer sam znala da će se taj mir u trenutku srušiti. Ceo dan sam izdeprimirana, isilovana emotivno i psihički svojim mislima. Dodatno dopuštam sebi da puštam najtužniju poeziju, od Jesenjina "Ja sam samo sanjar", do Šerbedžije "Ne daj se Ines". Proganjaš me, osećam tvoj miris, a ne želim. Nedostaješ mi, a ni to ne želim. Želim da jednom u životu kad odeš, imam neki mir, bez preteranog zamaranja šta radiš, sa kim si, šta jedeš i da li jedeš ili si pak kao ja pa sam protiv sebe protestvuješ izgladnjivanjem.
Želim da zauvek ostanemo jedno, da budemo spojeni bez umetanja drugih ljudi u naš zajednički život. Želim da sam samo tvoja i da si samo moj. Želim sve ostvarivo i neostvarivo sa tobom, da ostvarimo naše snove i maštanja. Ne napuštaj me više, nisam svoja.
Želim da sa mnom, što bi Antić rekao, ispod crnog neba pronađeš hleba komadić beli, sunca komadić vreli, života komadić zreli, il' crkneš ako crći treba zbog svega što smo najlepše hteli, a nismo smeli.
[ Generalna
]
05 Jun, 2014 17:03
"Čekanje"
Jednom je Dušan Radović rekao - "Svaki dan je ili nagrada ili kazna za ono što smo juče uradili". Moj današnji dan bio je najveća kazna koja postoji. Za mene, to je bilo duševno raspeće.
Ostavljena i ogoljena, bolna, umorna od svega, kao posle emotivnog striptiza. Ponižena u potpunosti, a bila sam pred tobom. Mi nismo više ono što smo bili, postali smo stranci u sopstvenim životima. I dalje zaljubljena, kao nekada, ponovo ljuta, a praštala sam. Ja sada nisam imala šta da oprostim, ti si trebao. Bio si tvrdoglav i svoj, isuviše ponosan i gord, nisi ni razmišljao o tome da oprostiš, da zaboraviš, a ja sam čekala i nadala se.
[ Generalna
]
07 Maj, 2014 22:08
"Praštanje uz buketetić poljskog cveća"
Nekad davno, shvatila sam da svaki početak moje priče jeste isti početak novog poglavlja. Tako je i večeras. Ja neću nikada pisati o radosnim stvarima, srećnim trenucima svog života.
Ja nisam pisac.
Ja pišem samo o kada mi je duša melanholična.
I ovaj put, započeću sa drvenim stolom, s tim što ovaj put na tom stolu ne stoji nikakva šoljica kafe, već velika uspomena, saksija sa cvećem rozih cvetova, i svaki od njih predstavlja deo našeg ljubavnog života, uzdahe i izdahe. Iako kupljena pored puta, nije imala cenu, znači mi sve. Trudiću se da zaživi dok i ja živim, da cveta kad je hladno, kišno vreme, a "cvet je za sunce", kako kaže prodavac. Ona je pažnja, puna ljubavi. Tvoje.
Nismo se videli pet dana. U meni se nakupljao bes i gnev što sam opet za praznike ostavljena, što sam opet sama. Najgori praznik u mom životu. Najdužih pet dana. Jutros, priznajem, motala mi se misao po glavi da sledeći put kada odeš, ja neću izdržati to nedostajanje, da ću prekinuti sve i ostati sama sa sobom načisto.
Večeras sedim sama, za tim stolom koji ima mnogo uspomena, ožiljaka, u vidu progorelih otisaka cigareta.
Ovaj put, ne razmišljam o nedostajanju i prekidu, već kako da te vratim. Ti si tu negde sa mojim psom napolju, a ispred mene je tvoje cveće. Da mogu da zaplačem, zaplakala bih, no muka me naterala, ne dozvoljava da pustim ijednu suzu. U grudima me steže, boli, što naš narod kaže, "gutam knedle". Najlepši mogući poklon koji sam dobila, uz pesmu. Kao Boga te volim, sve praštam, prihvatam, ostvarujem, želim sa tobom, samo da u celini budeš moj. Moj Srećko, Moja Ljubav, Dragi, Život. Ljubavica. Sve Moje. A pogrešila sam. Opet.
Oblaćim staru teksas jaknu, još iz majčinog doba i krećem da te tražim. Baš u tom trenutku kada sam zakoračila preko praga svog stana, čula sam tebe u hodniku. Uspaničila sam se šta ćeš pomisliti i skinula jaknu, ostala u hodniku, da pomisliš da te samo čekam. I jesam te čekala. Čitavih sat vremena. Ti si ušao i kao po PS-u uradio kao što obično i radiš. Ja sam još uvek stajala u hodniku i nežno te gledala očima punih suza. Prišao si, zaglio me i poljubio, otvorio mi dlan i dao mi najlepši buket cveća koji sam ikada dobila. A ja sam tada pustila najgorčije suze u životu, zbog svoje greške napravljene prema tebi, Ljubavi.
[ Generalna
]
16 Februar, 2014 20:50
"Tako se i ja možda rastah od tebe da se opet tebi vratim."
... Vezao si me za sebe neverovatno brzo i snažno. Kao nikada u životu, i po prvi put osetila sam da zaista pripadam nekome. Da sam nečija. Najlepše moguće oscilacije si proizvodio u meni dok si me ljubio, pa između tih strastvenih poljubaca pravio kratke predahe. Još su mi usne umorne..Isprljane poljupcima.
Tvoje usne na meni, tvoje telo na meni, dodir tvoje kože, tvoj dah na mom vratu, dovodili su me do ludila. Krv mi je vrila. Vrela, tekle je mojim tankim, jadnim, malim venama. Tako sam se osećala i večeras. Bila sam jadna, mala, nikakva. Kao pred Božijim očima. A bila sam pred tvojim.
Usadio si mi se u kožu. Postao si moj dan. Moja misao. Prva. Ona kojom započinjem dan uz kafu i cigaretu.
Koračam do vrata od stana, ali i dalje čujem zvuk motora. Mislim, vratiće se. Doćiće i poljubiće me još jednom. Ili pak dva puta. Najlepše što zna. Osećaj me vara. Po ko zna koji put. Ušla sam pogubljena, haotična, ne znajući šta mi se dešava u glavi. Mislim u sebi kako grešim žestoko i pitam se jesi li ti onaj kog zaista obožavam. Jesi. I znam da ne treba imati ni jednog drugog idola osim Boga i da nikoga ne treba voliti kao Boga.
Cigareta kao po navici posle svakog našeg rastanka gori, i palim jednu za drugom. Jednom sam pročitala kako je žena najveće dete kada je zaljubljena. To sam - dete i zaljubljena žena. Ti si me načinio takvom.
Dopusti mi da doprem do tebe, da i ja uđem pod tvoju kožu. Dopusti mi da ti kažem najlepše reči koje mogu reći, a da ne strahujem da ćes se nasmejati.
"Čeznem da ti kažem najdublje riječi
Koje ti imam reći;
ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mi se mogla nasmejati.
...
Čeznem da ti kažem najvjernije riječi
Koje ti imam reći;
ali se ne usuđujem,
strahujući da bi mogla posumnjati u njih.
...
Čeznem da upotrijebim najdragocjenije riječi
Što imam za te;
ali se ne usuđujem,
strahujući da mi se neće vratiti istom mjerom"...
[ Generalna
]
04 Februar, 2014 11:08
"Da li mi duša opet sve o tebi sanja?"
Ti i ja zajedno,
Ti i ja uvek,
Ti i ja uz mogućnost prihvatanja drugih ljudi,
Ti i ja spojeni,
Ti i ja konačno jedno,
Ti i ja, ljubav.
Budi tu kad padne sneg i kad zapevaju ptice. Budi tu kad pustim suzu, kad zaigram detinji ples i kad mislim na tebe. A kad mislim na tebe, mislim na nas. Ne napustaj me, ja ne znam bez tebe. Ti si moja sigurnost, moja sen i moja misao. Bez tebe, dani su čudni, pusti i tuzni. Ne dopuštaj da me mizera noći obuzme jer nisam u tvom zagrljaju i jer ujutru kad otvorim oči prvo ne ugledam tebe, nego žuti zid sobe svoje.
Drži me za ruku, zagrli me, poljubi me, pokaži da sam tvoja, samo tvoja, kao što sam uvek i bila, a to nismo znali, i mislili smo da nikada nećemo. Poljubi me, onako kako ti znaš, nežno sa puno ljubavi na mesta gde najviše volim da me ljubiš. Pusti da utonem u tvoj zagrljaj i postanem kao dete kada sam u njemu. Želim da osetim toplinu tvog srca i onda kada je napolju minus pet, i kada su ti ruke ledene, a jedino oko srca greješ. Želim da ostavim jedan mali žig na njemu.
Kaži mi najlepše reči, zaljubljene - "Uvek ti, ljubljena, i upamtiću", i ne dopusti da nekada njih odćutiš. Biću tvoja draga, duša i mila. Biću tvoja Ines.
Ne zaboravi "ovčicu i pastira", "popa i kapelicu", ne zaboravi " reku i grgeča", ne zaboravi "Vasilisu premudru" i reč "Mužić". Seti se, seti se svega kada budeš poželeo neku drugu. Možda u toj želji dođe i blud, pa zaboraviš mene.. Možda češ jednoga dana proći pored mene kao da sam stranac, možda ćeš sagnuti glavu i okrenuti je na drugu stranu, možda baš tada budeš držao za ruku neku drugu.
Plašim se. Plašim se da je ovo san, i da si ti i dalje imaginaran deo stvarnosti u kojoj živim. Plašim se da samo sanjam. A ako je ovo san, ne želim da se probudim, nikada. Postao si deo mene i deo života koji živim. Postao si deo mog dana i deo noći koje provodim sa tobom ili bez tebe. Ti si moja navika. Ne budi me iz ovog sna, ne napuštaj me. Nikada. Ne poznajem život bez tebe..
[ Generalna
]
09 Decembar, 2013 12:16
"Dovoljna doza u liftu"
.. Decembar. Napolju je tolika hladnoća, da je dovoljan jedan dodir rukom ispod majice da nas zagreje. Sve mi je poput sna. Kao da sam vinuta na neko dvadeset i sedmo nebo. Prosto nestvarno.
Znam da dolazim da te vidim, i da treba da uđem u nepoznatu zgradu, meni nepoznate ulice. Govoriš: " Četvrti sprat. Pozvoni na stan 142". Ulazak u lift te stare zgrade u nekom zabačenom delu grada, pruža mi osećaj nesigurnosti, neznanosti. Ipak otvaram vrata žutog lifta. Svetlu u njemu omogućava mi da vidim sve nedostatke na svom licu, i to me izluđuje.
Zvono na vratima. Koraci žutih čizama. Škripa vrata. I čini mi se, odjednom ti. Moj prelazak preko praga. Ulazak na tuđu "teritoriju", a u glavi misao majčina: "Nikada ne ulazi u stanove nepoznatih osoba". A ja sam to uradila, zarad ljubavi.
U stanu je tišina. Da li je to osećaj varljivosti ili mi taj stan pruža toplinu i prićinjavanje prijatnog mirisa čaja pomešanog sa dimom cigareta? - Ne znam.
U sobi su dva kreveta, stakleni stočić i orman. Prilaziš vratima od terase i širom ih otvaraš da bi sav taj miris koji mi se možda pričinjavao izašao. I pitam se zbog čega, kada mi je tako prijao. Tek shvatam koliko to zapravo liči na tebe. Tvoja prva karakteristika.
Sedaš na onaj levi krevet. Plavi. Ja preko puta tebe. Dim od naših cigareta vije se do plafona, i tu se rasipa. Od njega samog stvorila se magla. Kao u pramenovima, a onda bela, gusta. Jedva da razaznajem tvoj lik.
Nisam sedela dugo nakon što sam rekla da moram da idem, jer ipak, plavi, čuveni autobus broja sedam mi polazi za deset minuta. Ustaješ i navlačiš jaknu.
Mi se po mom "satu" nalazimo već u žutom liftu. Pritiskam dugme nula. Setila sam se ovog svetla u liftu i hvata me jeza, obuzima me sramota jer si u mogućnosti da otkriješ mane mog lica. Dok sam tako stajala i plašila se da li ćeš videti ožiljak na desnom obrazu ili po koju bubuljicu, prilaziš mi i osećam tvoje usne na svojima. Prvi put. Drugi put. Treći put. I želim još. Kao heroin da mi fali. Navučena, i navikla već na tebe. Tvoj miris. Dah. Mami me sve to. U stanju sam ni na nebu ni na zemlji. Moj jedni čardak od lifta okačen na sajlu. I zaboravila sam i na svetlo i na sve mane na svom licu, jer sve što mi još malo trebalo je dovoljna doza tvojih poljubaca, dok lift žutih vrata u staroj zgradi lagano se spušta sa četvrtog na nulti..
[ Generalna
]
04 Decembar, 2013 07:56
"Obmana svetlosti noćnog fenjera"
Odumire mi telo. Deo po deo..
Iznutra pokidana, potištena, sa osećanjem potrebe da sklopim sebe kao parčiće ogledala i načinim ga celim.
Mi tiho koračamo kroz noć. Iza nas ostaju samo beli tragovi stopa. U ulici svetli samo jedan fenjer. Tiho je toliko da tišina boli, a meni u glavi odzvanja rečenica "A u duši vazda ista pustoš zrači". Tako se i osećam.
Po prvi put da sam poželela da takva, ta, tišina bude prekinuta. I u sebi govorim tebi: "Progovori!", a teško je ponosnog čoveka naterati da izgovori makar i to. Samo škripa i jecaj belog snega pod našm cipelama se čuje. Naviknuta sam na hladnoću, studen mi je čak i u grudima. Inje. Kao da su sva moja osećanja postala stopljena sa tečnim azotom, u nekom vidu anestezije. Pak lokalne.
Mračni ćošak ove ulice. I dalje vidim u daljini kako svetli onaj fenjer koji je jedini bacao svetlost na nas i nase utisnute korake u snegu. Ovde i sada, naša dva tela, i dve duše, rastaće se. Tvoj pogled mi odaje sumnju tih đavolskih očiju, u kojima bukte vatra i strast. A vidim sada, čemer, jad, tuga. Plač iz dubine duše. Žal za mladošću što si je "prokockala" na ljubav. Na mene. Na vreme. I znam,ne voliš me više, verovatno nikada i nisi. Sve je to bila samo iluzivna potreba za ljubavlju.
Moj korak je snažan, siguran, jer ja moram ojačati sebe. Ti si bila ta koja me je činila slabom, i zavisnom od tebe. Ne smem pokleći pred tobom, čak i ako mi kažeš da me i dalje voliš. Ne smem ti verovati. Jer moja osećnja nisu listovi papira da bi ih mogla cepati.
Lucidnost u meni vri. Jer ako jednom udariš glavom u kaldrmu, teško se dižes sa nje.
I posle svega, što nam ostaje nakon ove hladnoće ljubavi, sem da budemo ti i ja. Same, dve osobe u različitim uglovima sobe. Dva tužna čoveka razdvojena nevidljivom barijerom, neprobojnim zidom Berlina. Na kraju svega, šta smo bile? Niko i ništa. Nešto. I šta meni ostaje? Samo da budem puki sanjar u suštoj realnosti i ljubim te makar imaginativno,himerično, dok tiho pravim korake u snegu.
[ Generalna
]
15 Novembar, 2013 11:22
"Ja sam samo sanjar"- Sergej Jesenjin
Šta sam? Ko sam? Ja sam samo sanjar,
Čiji pogled gasne u magli i memli,
Živio sam usput, kao sve da sanjam,
Kao mnogi drugi ljudi na toj zemlji.
I tebe sad ljubim po navici, dijete,
Zato što sam mnoge ljubio, bolećiv,
Zato usput, ko što palim cigarete,
Govorim i šapćem zaljubljene riječi.
„Uvijek” i „ljubljena” i „upamtiću”,
A u duši vazda ista pustoš zrači;
Ako dirneš strasti u čovjekovom biću,
Istinu, bez sumnje, nikad nećeš naći.
Zato moja duša ne zna šta je jeza
Odbijenih želja, neshvaćene tuge.
Ti si, moja gipka, lakonoga breza,
Stvorena za mene i za mnoge druge.
Ali, ako tražeć neku srodnu dušu,
Vezan protiv želje, utonem u sjeti,
Nikad neću da te ljubomorom gušim,
Nikad neću tebe grditi ni kleti.
Šta sam? Ko sam? Ja sam samo sanjar,
Čiji pogled gasne u magli i memli,
I volim te usput, kao sve da sanjam,
Kao mnoge druge ljude na toj zemlji.
Ali, ako tražeć neku srodnu dušu,
Vezan protiv želje, utonem u sjeti,
Nikad neću da te ljubomorom gušim,
Nikad neću tebe grditi ni kleti.
Šta sam? Ko sam? Ja sam samo sanjar,
Čiji pogled gasne u magli i memli,
I volim te usput, kao sve da sanjam,
Kao mnoge druge ljude na toj zemlji.
[ Generalna
]
13 Novembar, 2013 11:52
"Seti se.."
"Tebi,
U nadi da ćemo zajedno čitati.
Ja"
Seti se kada smo jedno drugom poklonili na onoj klupi knjigu - ja tebi u nadi da ćemo zajedno čitati, a ti meni da je otvorim kada mi zatreba nežnost.
Seti se prvog poljupca. Seti se,seti se svega.
Sada,od ljubavnika postadosmo stranci. Valjda nam je to trebalo - da umesto onoga što je moglo biti,bude ono što je moralo.
Vratismo se na svoje staro stanovište,ti svojim porocima i ženama,a ja svom imaginarnom muškarcu za koga sam dugo vremena mislila da si živi ti.
Realnost boli.Surova je.
Napravi jedan đir,pa mi se vrati. Seti se koliko mi nedostaješ da bih bar jedan udisaj imala.
[ Generalna
]
13 Novembar, 2013 11:29
"Pijana noć"
...Kroz prljavi prozor od kapi kiše,vidim ovih dana su ulice puste. Pusta je i meni duša,bez tebe,bez ljubavi.
Opalo lišće,i tako drvo,jadno,golih grana stoji. Bestidno.
Za mojim drvenim stolom,sedimo moja flaša napola puna,tuga i ja. Kakva samoća. Čamim.
Žedna sam dodira.A nemam ih.
Sve što posedujem trenutno je alkohol u flaši i nešto malo u mojoj krvi. Kap bludnosti.
Da mi je da imam krila,doletela bih ti u zagrljaj.Tako si mi blizu,a tako daleko. Svega par stanica. Ceo jedan mokar put.
Zašto mi ovaj oktobar ne pruža više volje,snage i boja,nego tmurnost? Tromost. Sivilo. Neki crno-beli svet. I neću reći "Nije sve tako sivo",kad jeste.
A ja te nosim u srcu kao filigran na ruci.
U stanju sam između jave i sna . Ni na nebu ni na zemlji. Po Danteu u "Čistilištu". A čini mi se dug je red ovih dana za "Pakao" i izgleda dugo ću biti na ovom čardaku prepunom ljudi praznih duša. Čekati na peronu,sa kupljenom kartom za voz za sedmi krug pakla. Voz prve klase,za prvoklasne grešnike prljavih duša.
[ Generalna
]
13 Novembar, 2013 10:48
"Jednom. Sada. Zauvek. Iluzivno stanje stvarnosti."
Teško je voleti nekog kao samog sebe, a još teže naći nekog ko će te voleti kao što voliš samu sebe.
Mislila sam da sam pronašla tako nešto dugo traženo u svom životu. Istinsku,iskrenu ljubav. Ali ubrzo sam shvatila: ljubav je igra.Igra u kojoj mnogi varaju da bi dobili satisfakciju. Mehanizam osećanja. Igra u kojoj gubimo bolju stranu sebe. Igra koju ne treba posmatrati kao izgubljenu partiju kada krene loše,jer ako ne uzjašeš konja,ako mu se potpuno ne prepustiš,svakako nećeš biti zbačen iz sedla,ali se ne možeš nadati ni da ćeš jahati.Dakle,ne preostaje ti ništa sem da rizikuješ-"moram imati potpuno poverenje u konja i biti spreman na mogućnost da u svakom trenutku budem zbačen".
A da li je do nas kada ta bolja strana sebe nestane?
I šta to ostaje posle ljubavi? - Dobro Momo Kapor kaže: "Nista. Sranje."
Tako je i ovaj put. Kao da nikad ništa nije postojalo. Vakuum. Anomija. Ovaj put tranzicija iz ljubavi u ništa,a ne iz socijalizma u kapitalizam.
Jedna obična praznina,vazduh.
I moj imaginarni muškarac. Ponovno vraćanje u iluzivno stanje stvarnosti.
Jednom.Sada.Zauvek.
Iako sam naviknuta na samački ljubavni život, tek sada,posle tebe,počelo je da me hvata depresivno stanje kada sam shvatila da sam opet sama.
Patim,patim za tobom,jer znam da je jedina mogućnost da te opet imam,da ti budem u blizini,i osetim te makar i na kratko,mogućnost da ti budem prijatelj.
Tvoji dodiri,poljupci i nežnost koju sam imala,već mi fale. Težim za tobom,da te osetim. Čeznem.
A imam straobalan i snažan osećaj da ću se psihički srušiti i ponovo prepustiti svom sanjarenju tebe kao stvarnog čoveka od krvi i mesa.
Smatrah te svojom lunom koja mi je davala da budem himeričan somnabul tamnih noći,koji je bez tebe kao heroj bez slave..
[ Generalna
]
13 Novembar, 2013 10:42
"Teorija ljubavi"
Ljubav treba posmatrati kao kvantnu mehaniku čestično-talasne prirode.
"I-I"-kao talas i kao telo.
Dvoje u ljubavi treba da budu kao što je i u fizici.
U klasičnoj da izazivaju trenje sa postepenim ubrzanjem, a u kvantnoj da budu komplementarni, međusobno dopunjivi. Održivi,iako su isuviše različiti,međusobno povezani,neprekidni i kontinualni,sa pomalo diskresije i prekidnosti.
[ Generalna
]
13 Novembar, 2013 10:39
"Platonska ljubav u sobi za dvoje"
Jedna tamna crvena soba. Moglo bi se reći bordo zidova. Zidova crvenih kao krv kada odstoji par dana.
I jedan okrugli sto sa četiri stolice.
Na njemu keramička posuda sa plavom granom i natpisom "Melissa",uzeta iz stare apoteke. Posuda u kojoj su se nekada držali lekovi. Sada u njoj stoje sedam drvenih lala donetih "brzom postom",sedmodnevnom,iz Amsterdama.
Za stolom sedimo ti i ja. I na njemu dve cvetne starinske šolje sa napola ispijenom kafom. Neki bi rekli pesimizam.
Dim cigarete vije se do plafona koji je požuteo od njega,jer neprekidno udara i rasipa se po njemu. Tako je sada ovaj plafon počeo sve da upija poput sunđera.
Ćutimo.
Na gramofonu svira neka stara ploča,kojoj ni ime više ne mogu da prepoznam,a na omotu je izbledelo,izlizalo se. Možda neka dedina, izvučena iz propale,stare,oronule telepske kuće u Subotičkoj 22 preko puta škole. Nekada u toj kući koja je imala debelu istoriju moje porodice i čiji su isto tako sada stari zidovi požuteli, ali ne od dima,imali su dušu,a ne uši, čulo se školsko zvono i vriska dece. U tu ploču, dobro su se zavukli istorija i miris kuće.
Mi i dalje nismo progovorili. Međutim,razmenjujemo misli pogedima. Ali,sta da ti kažem što već nisam rekla?
Moj život nije poput ovih drvenih lala,donetih iz Amsterdama,već traje kratko i osećajan je. Kad tad ću se osušiti i uvenuti,a čula sam da život ovog cveta traje godinu dana.
Ti si me i dalje gledao onim svojim zelenim očima iz kojih je izlazio pogled -ja-te-zaista-ne-razumem- . I ja sam to znala,ali sam se nekako uvek trudila da ti sve dočaram. Ti nikad nisi razumeo i nikad nećes. Jer nisi hteo. Takav si. Ograničen.
Ti nikada nisi dopuštao da uđem u srž tvoje ličnosti i duše i odgonetnem te. Za mene, izgledao si nestvaran, kao da si više san i iluzija. Time sam se vodila - ludošću da sanjarim.
Moja želja, strast i ljubav prema tebi, oni su nepresušni kao vodopadi Nijagare,i rastu iz svojih unutrašnjih antiteza.
Moja neka mala ljubavna mitologija.
I čeznem za tobom,da te ostvarim, a strepim od same pomisli da bi jedna surova realnost mogla razrušiti tu opojnu himeru svoje duše.
Otvaram oči i shvatam: Ah,opet sam sama, haluciniram,umišljam. Ustajem i uzimam lek koji mi je prepisao vrhunski psihijatar.A u tom trenutku, krv mi prostruji kroz telo i u glavi odzvanja rečenica: "Jer sve što ljubimo,stvorili smo sami"...
[ Generalna
]
13 Novembar, 2013 10:38
"Priča o šumskoj vili"
.......Kao Blic-Krieg,sve se odigralo tako brzo,tako munjevito.
Čekavši te na suprotnoj obali reke, zapazila sam dva leptira,kako jureći se, kao da izvode neki igru, igru ljubavi, igru slobode, sleću sa cveta na cvet, uzimajući i ono malo polena koje je ostalo na jednom poljskom cvetu.
Zapitala sam se, da li i ti tako ženama uzimaš poslednji atom snage odlazeći od jedne do druge.
Da li sam ja jedna od tih kojima je ostala jedna čestica, jedan mali atom sačinjen od jezgra i elektronskog omotača. Da li mi kidaš taj omotač od elektrona i upijaš moju snagu jezgra. Da li sam ja jedna od tih poljskih cvetova kome će biti oduzet polen. Da li si ti taj koji će mi oduzeti život. Poput jednog iskusnog leptira si bio.
I dok su mi prolazile misli kroz glavu,pojavio si se na toj drugoj strani reke, skočio na jedan kamen, pa na drugi, i prešao na obalu na kojoj sam ja stajala. Uhvativši me za ruku, odveo si me u predeo šume u kom još nisam bila.
Po prvi put, osetila sam se poželjnom u tvom životu.
Tvoja lepota,govor tela, način na koji se izražavaš i postupaš sa mnom su me obuzimali. Našla sam se u delirijumu.
Nekoj drugoj galaksiji.
Osećaj tvoje neizmerne energije i hemije između nas. Shvatanje da mi na taj ekscentričan način skidaš moj omotač kojim sam se štitila. I znala sam da je kraj.
Živela sam samo jednu godinu. Živela sam poput jednogodišnjeg cveta, gajim se iz semena. I znaš da mi je odlika prekrasan cvet, ali i to da me treba zameniti nakon sto uvenem. I venula sam postepeno, polako.
I opet, znajući sve to, ipak sam se prepustila, jer sam te volela.
A onda, kako je otišla i poslednja čestica atoma, taj poslednji atom snage, vatra u meni je počela da se gasi. I ti si to osetio.
Ustao si i ostavio me tako da ležim nepomaknuta, nedirnuta. Bilo je poput hemijske reakcije. I znala sam da se nikada više nećeš javiti, jer si me ubio.
A ja sam sedela tu na obali reke i tužno plakala, dopuštajući suzama da padnu u vodu i izbistre je..
[ Generalna
]
13 Novembar, 2013 10:37
"Život žene po imenu Marija"
Kao mesečar je lutala po poljima cveća,tražeći ga. To je bilo njihovo mesto,mesto gde su se zavetovali jedno drugom za večnu ljubav.
Volela ga je,a on je emotivno i psihički iscrpljivao,svakim danom sve više. Bio je pravi muškarac,sa porocima koji su svaku ženu mogli privući.Uveče kada se vraćao sa posla,obično je bivao pijan,a onda bi nastavio sa pićem, kod kuće. Marija je bila tu,samo da bi ga služila ,a neizmernu ljubav mu je pružala. U tom svom bludu,tukao je i silovao,svake noći.
Jedne takve noći,hladne,snežne,vratio se kući kao i prethodnih dana-pijan i sa odvratnim mirisom alkohola i cigara uvučenim u kaput,koji je poput sunđera,sve upijao. Seo je na drvenu kuhinjsku stolicu,zapalio cigaru i dunuo joj u lice dim. Počela je kašljati. Voleo je da sedi na toj stolici,da odmara od tog svog nerada tokom dana na koji je "išao".Umesto skupljanja karata po vagonima,on je svoje radne dane provodio u kafani "Železničaru" .
Bacio je kaput na pod,a zatim je naterao da ga podigne,opere,okači na vešalicu,i da do jutra mora biti suv,jer ako ne bude,polomiće joj kosti.
-"Marija,"Rubinov" vinjak,odmah da si mi donela!I času naravno,neću valjda piti iz flaše!"
Okrenula se,otrcala do kuhinje,postavila mu sve,sipala vinjak u času,a on je zalio prethodne litre piva u svom želucu.
-"Pečenje si,ženo glupa,zaboravila!Koliko puta treba da ti kažem,da kada dođem sa posla,umoran,nikakav,želim toplo pečenje na stolu?! Ako nema u frižideru,marš napolje i zaradi novac kako ti znaš da zaradiš!"
-"Ali,Jovice,ne zelim to više da radim,to je nečastan posao,ja sam iz ugledne porodice bila".
Ošamario je toliko jako,da joj je pošla krv iz nosa.Očistila je to,a zatim izašla. Novac je zaradila onako kako je hteo,i donela mu pečenje kakvo je voleo.Poslužila ga,donela novu flašu vinjaka,a on je naterao da isključi grejanje,skine se,legne na sto na kome je Jovica jeo i raširi noge da bi mogao da joj gleda pičku.
Po završetku jela,ustao je sa stolice da bi protegao noge.
-Kurvo jedna,očisti ovo sa stola,a kada završiš,presavij se tu,da bi i ja dobio malo zadovoljstva svog.
Znala je kada bi odbila,da joj ne bi išle kapljice na nos,več ko zna kakve bi batine ovaj put u životu dobila.Bolelo je,jer joj je anus bio pun rana od njega.
Te paklene,zimske noći,legao je kao i juče,kao i pre 3 dana,a ona je ostala budna,skupivši se na fotelji,i jecala.Posle dva sata plakanja,skupila je poslednji atom snage da ustane,otvori fioku noćnog stočića i puca mu u glavu.Mozak mu je bio na zidu,i slivao se,kapljući mu po odvratnom licu.
Jedna bela kola,odvela su je u Višegradsku 26,u zgradu,opasanu rešetkama.Dvadeset godina kasnije,Marija je puštena.Otišla je na njegov grob,zapalila cigaru i popila "Rubinov" vinjak koji je toliko voleo.
Uklesavši epitaf na njegovoj nadgrobnoj ploči,napustila je groblje.
I opet,kao pre trideset i pet godina,Marija se našla na avalskim poljima punim cveća,lutajući kao somnabul u tihoj noći,tražeći njegov duh tu..zauvek.
