Nekad davno, shvatila sam da svaki početak moje priče jeste isti početak novog poglavlja. Tako je i večeras. Ja neću nikada pisati o radosnim stvarima, srećnim trenucima svog života.
 
 Ja nisam pisac.
 
 Ja pišem samo o kada mi je duša melanholična.
 
 I ovaj put, započeću sa drvenim stolom, s tim što ovaj put na tom stolu ne stoji nikakva šoljica kafe, već velika uspomena, saksija sa cvećem rozih cvetova, i svaki od njih predstavlja deo našeg ljubavnog života, uzdahe i izdahe. Iako kupljena pored puta, nije imala cenu, znači mi sve. Trudiću se da zaživi dok i ja živim, da cveta kad je hladno, kišno vreme, a "cvet je za sunce", kako kaže prodavac. Ona je pažnja, puna ljubavi. Tvoje.
 
Nismo se videli pet dana. U meni se nakupljao bes i gnev što sam opet za praznike ostavljena, što sam opet sama. Najgori praznik u mom životu. Najdužih pet dana. Jutros, priznajem, motala mi se misao po glavi da sledeći put kada odeš, ja neću izdržati to nedostajanje, da ću prekinuti sve i ostati sama sa sobom načisto. 
Večeras sedim sama, za tim stolom koji ima mnogo uspomena, ožiljaka, u vidu progorelih otisaka cigareta.
Ovaj put, ne razmišljam o nedostajanju i prekidu, već kako da te vratim. Ti si tu negde sa mojim psom napolju, a ispred mene je tvoje cveće. Da mogu da zaplačem, zaplakala bih, no muka me naterala, ne dozvoljava da pustim ijednu suzu. U grudima me steže, boli, što naš narod kaže, "gutam knedle". Najlepši mogući poklon koji sam dobila, uz pesmu. Kao Boga te volim, sve praštam, prihvatam, ostvarujem, želim sa tobom, samo da u celini budeš moj. Moj Srećko, Moja Ljubav, Dragi, Život. Ljubavica. Sve Moje. A pogrešila sam. Opet.
 
Oblaćim staru teksas jaknu, još iz majčinog doba i krećem da te tražim. Baš u tom trenutku kada sam zakoračila preko praga svog stana, čula sam tebe u hodniku. Uspaničila sam se šta ćeš pomisliti i skinula jaknu, ostala u hodniku, da pomisliš da te samo čekam. I jesam te čekala. Čitavih sat vremena. Ti si ušao i kao po PS-u uradio kao što obično i radiš. Ja sam još uvek stajala u hodniku i nežno te gledala očima punih suza. Prišao si, zaglio me i poljubio, otvorio mi dlan i dao mi najlepši buket cveća koji sam ikada dobila. A ja sam tada pustila najgorčije suze u životu, zbog svoje greške napravljene prema tebi, Ljubavi.