.......Kao Blic-Krieg,sve se odigralo tako brzo,tako munjevito.
Čekavši te na suprotnoj obali reke, zapazila sam dva leptira,kako jureći se, kao da izvode neki igru, igru ljubavi, igru slobode, sleću sa cveta na cvet, uzimajući i ono malo polena koje je ostalo na jednom poljskom cvetu.
Zapitala sam se, da li i ti tako ženama uzimaš poslednji atom snage odlazeći od jedne do druge. 
Da li sam ja jedna od tih kojima je ostala jedna čestica, jedan mali atom sačinjen od jezgra i elektronskog omotača. Da li mi kidaš taj omotač od elektrona i upijaš moju snagu jezgra. Da li sam ja jedna od tih poljskih cvetova kome će biti oduzet polen. Da li si ti taj koji će mi oduzeti život. Poput jednog iskusnog leptira si bio.


I dok su mi prolazile misli kroz glavu,pojavio si se na toj drugoj strani reke, skočio na jedan kamen, pa na drugi, i prešao na obalu na kojoj sam ja stajala. Uhvativši me za ruku, odveo si me u predeo šume u kom još nisam bila.
Po prvi put, osetila sam se poželjnom u tvom životu. 
Tvoja lepota,govor tela, način na koji se izražavaš i postupaš sa mnom su me obuzimali. Našla sam se u delirijumu.
Nekoj drugoj galaksiji.
Osećaj tvoje neizmerne energije i hemije između nas. Shvatanje da mi na taj ekscentričan način skidaš moj omotač kojim sam se štitila. I znala sam da je kraj.
Živela sam samo jednu godinu. Živela sam poput jednogodišnjeg cveta, gajim se iz semena. I znaš da mi je odlika prekrasan cvet, ali i to da me treba zameniti nakon sto uvenem. I venula sam postepeno, polako.

I opet, znajući sve to, ipak sam se prepustila, jer sam te volela.

A onda, kako je otišla i poslednja čestica atoma, taj poslednji atom snage, vatra u meni je počela da se gasi. I ti si to osetio. 
Ustao si i ostavio me tako da ležim nepomaknuta, nedirnuta. Bilo je poput hemijske reakcije. I znala sam da se nikada više nećeš javiti, jer si me ubio.
A ja sam sedela tu na obali reke i tužno plakala, dopuštajući suzama da padnu u vodu i izbistre je..