Jednom je Dušan Radović rekao - "Svaki dan je ili nagrada ili kazna za ono što smo juče uradili". Moj današnji dan bio je najveća kazna koja postoji. Za mene, to je bilo duševno raspeće.
Ostavljena i ogoljena, bolna, umorna od svega, kao posle emotivnog striptiza. Ponižena u potpunosti, a bila sam pred tobom. Mi nismo više ono što smo bili, postali smo stranci u sopstvenim životima. I dalje zaljubljena, kao nekada, ponovo ljuta, a praštala sam. Ja sada nisam imala šta da oprostim, ti si trebao. Bio si tvrdoglav i svoj, isuviše ponosan i gord, nisi ni razmišljao o tome da oprostiš, da zaboraviš, a ja sam čekala i nadala se.
