Vita Brevis

        .. Decembar.  Napolju je tolika hladnoća, da je dovoljan jedan dodir rukom ispod majice da nas zagreje. Sve mi je poput sna. Kao da sam vinuta na neko dvadeset i sedmo nebo. Prosto nestvarno.  

Znam da dolazim da te vidim, i da treba da uđem u nepoznatu zgradu, meni nepoznate ulice. Govoriš: " Četvrti sprat. Pozvoni na stan 142". Ulazak u lift te stare zgrade u nekom zabačenom delu grada, pruža mi osećaj nesigurnosti, neznanosti. Ipak otvaram vrata žutog lifta. Svetlu u njemu omogućava mi da vidim sve nedostatke na svom licu, i to me izluđuje.

Zvono na vratima. Koraci žutih čizama. Škripa vrata. I čini mi se, odjednom ti. Moj prelazak preko praga. Ulazak na tuđu "teritoriju", a u glavi misao majčina: "Nikada ne ulazi u stanove nepoznatih osoba". A ja sam to uradila, zarad ljubavi.

U stanu je tišina. Da li je to osećaj varljivosti ili mi taj stan pruža toplinu i prićinjavanje prijatnog mirisa čaja pomešanog sa dimom cigareta? - Ne znam.

          U sobi su dva kreveta, stakleni stočić i orman. Prilaziš vratima od terase i širom ih otvaraš da bi sav taj miris koji mi se možda pričinjavao izašao. I pitam se zbog čega, kada mi je tako prijao.  Tek shvatam koliko to zapravo liči na tebe. Tvoja prva karakteristika. 

Sedaš na onaj levi krevet. Plavi. Ja preko puta tebe. Dim od naših cigareta vije se do plafona, i tu se rasipa. Od njega samog stvorila se magla. Kao u pramenovima, a onda bela, gusta. Jedva da razaznajem tvoj lik.

Nisam sedela dugo nakon što sam rekla da moram da idem, jer ipak, plavi, čuveni autobus broja sedam mi polazi za deset minuta. Ustaješ i navlačiš jaknu.

            Mi se po mom "satu" nalazimo već u žutom liftu. Pritiskam dugme nula. Setila sam se ovog svetla u liftu i hvata me jeza, obuzima me sramota jer si u mogućnosti da otkriješ mane mog lica. Dok sam tako stajala i plašila se da li ćeš videti ožiljak na desnom obrazu  ili po koju bubuljicu, prilaziš mi i osećam tvoje usne na svojima. Prvi put. Drugi put. Treći put. I želim još. Kao heroin da mi fali. Navučena, i navikla već na tebe. Tvoj miris. Dah. Mami me sve to. U stanju sam ni na nebu ni na zemlji. Moj jedni čardak od lifta okačen na sajlu. I zaboravila sam i na svetlo i na sve mane na svom licu, jer sve što mi još malo trebalo je dovoljna doza tvojih poljubaca, dok lift žutih vrata u staroj zgradi lagano se spušta sa četvrtog na nulti.. 

Odumire mi telo. Deo po deo..

Iznutra pokidana, potištena, sa osećanjem potrebe da sklopim sebe kao parčiće ogledala i načinim ga celim. 

        Mi tiho koračamo kroz noć. Iza nas ostaju samo beli tragovi stopa. U ulici svetli samo jedan fenjer. Tiho je toliko da tišina boli, a meni u glavi odzvanja rečenica "A u duši vazda ista pustoš zrači". Tako se i osećam.

         Po prvi put da sam poželela da takva, ta, tišina bude prekinuta. I u sebi govorim tebi: "Progovori!", a teško je ponosnog čoveka naterati da izgovori makar i to. Samo škripa i jecaj belog snega pod našm cipelama se čuje. Naviknuta sam na hladnoću, studen mi je čak i u grudima. Inje. Kao da su sva moja osećanja postala stopljena sa tečnim azotom, u nekom vidu anestezije. Pak lokalne.

          Mračni ćošak ove ulice. I dalje vidim u daljini kako svetli onaj fenjer koji je jedini bacao svetlost na nas i nase utisnute korake u snegu. Ovde i sada, naša dva tela, i dve duše, rastaće se. Tvoj pogled mi odaje sumnju tih đavolskih očiju, u kojima bukte vatra i strast. A vidim sada, čemer, jad, tuga. Plač iz dubine duše. Žal za mladošću što si je "prokockala" na ljubav. Na mene. Na vreme. I znam,ne voliš me više, verovatno nikada i nisi. Sve je to bila samo iluzivna potreba za ljubavlju.

          Moj korak je snažan, siguran, jer ja moram ojačati sebe. Ti si bila ta koja me je činila slabom, i zavisnom od tebe. Ne smem pokleći pred tobom, čak i ako mi kažeš da me i dalje voliš. Ne smem ti verovati. Jer moja osećnja nisu listovi papira da bi ih mogla cepati.

           Lucidnost u meni vri. Jer ako jednom udariš glavom u kaldrmu, teško se dižes sa nje.

           I posle svega, što nam ostaje nakon ove hladnoće ljubavi, sem da budemo ti i ja. Same, dve osobe u različitim uglovima sobe. Dva tužna čoveka razdvojena nevidljivom barijerom, neprobojnim zidom Berlina. Na kraju svega, šta smo bile? Niko i ništa. Nešto. I šta meni ostaje? Samo da budem puki sanjar u suštoj realnosti i ljubim te makar imaginativno,himerično, dok tiho pravim korake u snegu.